ZALAZAK SUNCA NA LEPOM PLAVOM DUNAVU
Prenosimo Vam jedan zanimljiv tekst sa bloga Deni putuje, koji nas je podsetio na sve "ono" zbog čega volimo Novi Sad i čuvene zalaske sunca na Dunavu.
Autor bloga je jedna zanimljiva mlada žena koja je nastavnica nemačkog i kako voli da kaže "evropska putnica". Uživa u pisanju i putovanjima.
Link do bloga https://www.deniputuje.com/about-2/
U Novom Sadu živim 22 godine. Od svog prvog detinjeg pogleda na Dunav sa kameničke strane, divim mu se i trudim da budem u njegovoj blizini. U osnovnoj školi smo na velikom odmoru trčali na Fruškogorac i sedeli kraj reke. Dok su dečaci igrali fudbal i pazili da im lopta ne odleti u Dunav, mi devojčice smišljale smo i pevale razne pesmice o njemu, koje smo kasnije zapisivale u svoje spomenare.
Za vreme bombardovanja, meni kao sedmogodišnjakinji bilo je predivno voziti se čamcem ili skelom do Novog Sada i nazad, Dok smo se vozili, gledala sam bojažljivo u dunavske dubine i proučavala ih. Posmatrala sam i druge čamce i brodiće, pitala se: kuda plove?
Kasnije smo se preselili u Novi Sad i sada sam posmatrala Dunav sa suprotne stane. Činio mi se jednako lep, jednako dubok i misteriozan. Opet sam pogledom pratila brodove i čamce. Vremenom ih je bilo sve više, a u meni je rasla želja da se opet provozam magičnom rekom. Ova želja mi se ostvarila posle 22 godine života u ovom gradu.
„Usidreni smo na špicu na Ribarskom ostrvu. Isplovljavamo u 19h. Plovidba traje 2 sata. ” ugledala sam na Facebook stranici Dunavskog raftinga, uz fotografiju zalaska sunca na lepom plavom Dunavu. Pokazala sam Milji fotografiju i opis, i bez reči smo se složile da bi to bio savršen završetak njene posete Novom Sadu. Odmah smo rezervisale svoja mesta. Uzbuđenje u nama je raslo.
Zaplovili smo tačno u 19h, kada nas je pozdravio naš kapetan Ćira. Gospodin Ćira nam je objasnio pravila katamarana i zamolio da ih svi poštujemo. Jedno od pravila je bilo i da uživamo – jer ćemo na sredini naše plovidbe doživeti najlepši zalazak sunca ikada, kome su se divili i ljudi sa najudaljenijih i najegzotičnijih delova sveta.
Upijali smo sunčeve zrake i pratili njihov odsjaj u mirnoj vodi, dok smo od našeg kapetana slušali zanimljive anegdote – o ostacima broda koji je potonuo nasred Dunava, o plaži Šodroš na kojoj se neprestano bore čovek i priroda, o najrazličitijim putnicima, koji su, kao i mi, ovde proveli jedno letnje veče…
Zastali smo kod Dunavske kapije – mesta sa kog svi oni koji plove nizvodno prvi put mogu videti Most Slobode i ulaz u Novi Sad. Ovde smo slušali samo mirni žubor vode i gledali sunce koje polako zalazi, menjajući boje – od jarko žute, preko svetlo i tamno naranžaste, do silno crvene… Uživali smo pomno u ovoj sunčevoj predstavi, posle koje je ono zasluženo dobilo gromoglasan aplauz. Još jedan dan se ugasio.
Sledeći prizor bila je osvetljena Petrovaradinska tvrđava, koju sam posmatrala iz mnogih uglova, ali nijedan nije bio lep kao ovaj. Moćno se uzdizala iznad Dunava, pleneći svojom lepotom i snagom. Želela sam da zapamtim ovaj prizor, da ga prepričavam svima…
Prolazeći pored Štranda, ponovo smo stigli u našu luku. Dva sata je prošlo, dva sata koja u mom srcu ostaju urezana kao dva najlepša sata na Dunavu do sada, koje sam podelila sa još 25 putnika iz Srbije, Slovačke, Švedske i Francuske. Doza avanture, doza romantike, doza smeha i muzike, a najveća doza lepote – lepote pored koje živimo, a koje nismo svesni.
Нема коментара:
Постави коментар